KABUKI

KABUKI

Pored nacionalne nošnje (kimono – o njima smo već pisali), postoji još nekoliko pojmova koji su karakteristični za Japan, zemlju izlazećeg sunca.

Jedan od njih je i KABUKI teatar.

U ovom tekstu ću pokušati da vam makar malo približim ovaj izuzetni vid umetnosti, pun simbolike i misterije.

Sam naziv KABUKI  se sastoji od tri simbola – (Ka-歌-muzika, Bu-舞-ples, Ki-伎-veština ili umeće) i već to označava suštinu – izvođači u Kabuki teatru su majstori u onome što pokazuju, bilo da je to muzika koju slušamo ili ples koji gledamo.

Smatra se da Kabuki potiče sa kraja XVI, početka XVII veka, od Edo perioda. U početku su ga igrale žene, međutim dekretom šogunata Tokugava ženama je zabranjeno da se pojavljuju na sceni Kabuki teatra. Njihove uloge su preuzeli muškarci. Glumci specijalizovani za ženske uloge se nazivaju ONNAGATA.

Godine 2005. Kabuki teatar je priznat kao “nematerijalno umetničko nasleđe ” i unet je u spise UNESCO-a (Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity).

SCENARIO

O čemu se govori u Kabuki dramama? Uglavnom o istorijskim događajima, i o moralnim dilemama glumaca vezanim za romantične odnose. Glumci govore monotonim glasom, i prate ih muzičari na tradicionalnim instumentima.

Predstave su uglavnom vremenski veoma dugačke, mogu trajati i preko 3 sata. Danas postoji tri vida Kabuki predstava:

Jidaimono – to su istorijske predstave koje pripovedaju o legendarnom periodu Sengoku.

Sewamono – to su predstave iz svakodnevnog života, koje se zasnivaju na događajima posle perioda Sengoku.

Shosagoto – plesne poredstave, koje pokazuju svu lepotu tradicionalnog japanskog plesa.

Uglavnom se predstave sastoje iz pet činova.

SCENSKA ŠMINKA

Šminka koju nose akteri Kabuki teatra je vrlo složena i puna značenja, i zavisi od toga kakvu ulogu akter igra. Ukoliko pokazuje mladu ženu ili mladog muškarca, lice se boji belom bojom. Da bi pokazali zreliji uzrast, u šminku se dodaje braon nijansa. Ukoliko treba pokazati da je glumac silan i muževan, na lice mu se stavljaju pruge raznih boja. I te boje naravno da nisu proizvoljne, već po određenim kanonima. Sama šminka pomaže gledaocu da već na prvi pogled zaključi da li se radi o pozitivnom karakteru ili negativnom, o mladom ili starom. I naravno, uvek moramo imati u glavi da je japanski osećaj za to šta im je lepo a šta ne potpuno drugačiji od našeg.

NAČIN GLUME

U Kabuki teatru je preterivanje u glumi veoma zaslužno za razvoj samog teatra. Ta tehnika se naziva ARAGATO, i sveprisutna je u postanovkama. Ona se vidi kroz preuveličane kostime, dijaloge, pokrete. Čak postoji i zauzimanje određene poze, koja naglašava dobroćudnost ili zlobu određenog karatkera. Te karakteristične živopisne poze se nazivaju mije (mie), i praćene su zvukom udaraljki. Svrha im je da povećaju napetost gledališta i glumci ih zauzimaju u emotivnim scenama. Umeće glumca je da vremenski namesti ulazak u pozu tako da to kod publike ostane zapamćeno.

Uzimajući u obzir da kostimi mogu da budu teški po nekoliko desetina kilograma, mije poza podvlači umešnost glumca.

KOSTIMI

Kostimi u Kabuki teatru su jarkih boja i dezena. Kao što je već rečeno, smisao kostima je da podvuče radnju i karakter glumca. Neki kostimi su izuzetno teški, preko 20 kilograma, i sastoje se iz slojeva i slojeva, koji moraju da ostanu na svom mestu tokom pokretanja glumca.

Perika je sastavni deo kostima, i svaki kostim ima periku karakterističnu za njega. Perike se uglavnom prave od ljudske kose, i potrebna je izuzetna veština za njihovu izradu, kao i formiranje prema glavi glumca i pričvršćivanje za istu.

Ono što je meni izuzetno zanimljivo kad se priča o kostimima Kabuki teatra je presvlačenje na sceni. Uzimajući u obzir složenost kostima, naravno da to glumac ne može sam da izvede.

I tu stupaju na scenu pomagači – koken ili kuronbo. Kuronbo označava momka u crnom, sa crnom kapuljačom koja mu prekriva lice, a koken su asistenti koji nose tradicionalnu odeću Edo perioda kanišimo, i njihova lica nisu prekrivena.

Za japanskog gledaoca ti pomagači na sceni su nevidljivi i na njih se ne obraća pažnja.

Dva primera promene kostima  – ženske i muške uloge – (ako obratite pažnju, videćete iza glumaca i njihove pomagače, jedan je kuronbo a drugi koken) možete videti ovde:  

Kabuki teatar je potpuno jedinstven vid umetnosti tradicionalnog Japana, duge istorije. Čak iako neupućen gledalac ne može bez tumača da pronikne u srž Kabuki predstave, a ponekad čak ni da isprati liniju radnje u predstavi, ono što uvek možemo je da uživamo u umetnosti glumaca, plesača, lepoti kostima i izuzetnom nivou veštine svih učesnika.

I za kraj, zanimljivost o Japanu – u japanskom jeziku, postoji preko 20 načina da nekome kažete izvini.

V. B.

This Post Has One Comment

Leave a Reply