Odrasli početnici u plesu i zašto ih treba poštovati

Odrasli početnici u plesu i zašto ih treba poštovati

Više puta mi se desilo dok kupujem plesnu opremu da dobijem ovakvo pitanje:

„Kupujete za ćerku? Baš lepo… A koliko ima godina?“

„Ne, kupujem za sebe.“

„Za vas?“ Uz to pitanje obično ide podignuta obrva, i podozriv pogled koji prelazi preko moje figure.

„Pa niste balerina!“ Maltene uvređeno zaključuje prodavačica, izvodeći taj zaključak iz očevidnog.

„Nisam. Ali plešem, i nastupam“.

Odrasli početnici u plesu su još uvek nepoznanica kod nas. I dok su u svetu već odavno četrdesete godine nove dvadesete,  a 50-te su nove 30-te, i dok ljudi uživaju u svojim novootkrivenim veštinama, kod nas se odrasli početnici u plesu još uvek pomalo stide.

Stide se svoje želje da plešu, da nastupaju i eventualno da se i takmiče.

Već deset godina vodim grupu koja se bavi ISKLJUČIVO odraslim početnicima.

I na prvih par takmičenja smo učestvovali u kategoriji seniora, koja je u plesu za starije od 16 (da, šesnaest) godina. Mi, koji imamo preko 30.

Posle nekog vremena smo uspeli da se izborimo za svoju kategoriju – za starije od 30, seniore 2.

I neko vreme smo bili jedini takmičari. 🙂

Dok u svetu postoje i seniori 3 (preko 40) i seniori 4 (preko 50) i seniori 5 (preko 60 godina)…

Pa u čemu je zagonetka?

Da li ljude zbunjuje to što učimo nešto novo, bez nade da postanemo vrhunski u tome? Sasvim je sigurno da niko od nas neće plesati na sceni Boljšog teatra…

Ili ih samo zbunjuje radost koju osećamo dok učimo koreografiju, pomeramo granice sopstvenog tela, i ta euforija koju osećamo kad smo na sceni?

Ne znam.

Znam da i u mom bliskom okruženju postoje osobe koje ne shvataju moje „cimatanje na sceni u ozbiljnim godinama“.

Ali i znam koliko divnih stvari mi donosi ples. Ne samo meni – koja se bavim plesom od malih nogu – već i mojim denserkama, koje su počele da uče da igraju tek kad su došle kod mene.

Fizička kondicija, koordinacija, samopouzdanje, bolja memorija, nestanak straha od javnog nastupa (koji se po istraživačima na lestvici strahova nalazi odmah iza straha od smrti), nalaženje životnih partnera, pa čak i unapređenje na poslu. Divni i potpuno nepraktični plesni kostimi koje inače nikada ne bismo obukle. Da ne spominjem nastajanje nove, plesne porodice.

Jer odrasli ljudi kad odvoje vreme za nešto, to je zbog toga što to ONI SAMI ŽELE.

Ne teraju ih roditelji, škola, okruženje. Sami su odlučili da u svom ionako već brzom i zaposlenom životu nađu vreme koje će posvetiti plesu.

I predani su, vredni, uporni. Znaju vrednost kontinuiranog rada. Cene te minute otrgnute od svakodnevice.

I nema veze što nikad nećemo zaigrati uz Bijonse, kao prateći plesači. To ne znači da ne možemo da uživamo u plesu, uz muziku koju sami biramo. Jer ples i jeste za uživanje.

Danas i moja ćerka ide na časove plesa.

„Kao ti, mama“ kaže.

Da. Baš kao ja.

V. B.

Leave a Reply