You are currently viewing Japanski tradicionalni ples

Japanski tradicionalni ples

Da bismo uopšte počeli da pričamo o japanskom tradicionalnom plesu, moramo razumeti japanski estetski koncept – odnosno, šta oni smatraju lepim.

Estetski koncept u Japanu je nastao pod uticajem zen budizma, i jasno se može zapaziti i u drugim oblastima tradicionalne japanske umetnosti pored plesa – čajnoj ceremoniji, haiku poeziji, bonsai umetnosti.

Ovaj estetski koncept je usmeren ka lepoti koja je jednostavna, bez ukrasa, prirodna, nepravilna, nesavršena i simbol prolaznosti života.

Stoga se koriste minimalni elementi za dostizanje maksimalnog efekta – suptilni pokreti, jedva vidljivi, pantomima i jednostavni rekviziti u japanskom plesu dočaravaju čitave scene i priče.

Tradicionalni ples

Kao i kod drugih narodnih – tradicionalnih plesova, i japanski tradicionalni ples je potekao iz narodnih običaja, i formirao se tokom vremena i pokolenja.

Japanski ples se deli na dve grupe:

Mai

Odori

Mai – Smatra se da Mai (bukvalni prevod “kruženje”) plesovi potiču od ritualnih pokreta izvođenih u hramovima, kada su se poslušnici vrteli u ritualnim plesovima, držeći u rukama grane bambusa i svetog drveta sakaki koje po predanju donose plodnost i mir zemlji.

Sam ples Mai karakterišu uzdržani, ritualni pokreti, koje izvode jedan ili dva plesača.

Odori – Odori (bukvalno značenje “skok”) plesovi vode poreklo od budističkih sekti široko raspostranjenih u prostom narodu, koje su pevajući molitve poskakivale u ritmu pesme.

Sve do perioda Edo, Odori ostaje upravo takav – ples gde se više pažnje obraća na muziku nego na samu simboliku plesa.

U savremenom Japanu taj ples se održao kao Bon Odori narodni ples.

Bon Odori

Bon Odori (Bon ples) je ples koji se igra tokom Obon-a. Obon je festival poštovanja duhova svojih predaka, i skoro svaki kraj Japana ima svoje korake Bon Odori plesa, kao i svoju muziku.

Skoro svuda u svetu gde postoji japanska zajednica, praznuje se i Obon sa obaveznim igranjem Bon Odori.

Suzume Odori – Ples vrapca

Ples baziran na oponašanju pokreta vrabaca.

Prvi put je odigran kao improvizacija, od strane graditelja Sendai zamka klana Date.

Amblem klana Date sadrži dva vrapca.

Danas se ples vrapca igra jednom godišnje, sredinom maja, tokom festivala Aoba u Mijagi regionu.

Igraju ga školska deca, i igra se sa dve lepeze – po jedna u svakoj ruci.

Kabuki

Ples Kabuki se u prvo vreme smatrao jednom od grana Odori plesa, zbog zajedničkog porekla.

Smatra se da se prvi put plesao početkom VII veka u Kjotou, u hramu Idzumo, i da su ga plesale žene.

Međutim, od 1629g. ukazom vlade zabranjeno je učešće žena u Kabuki teatru.

Plesači Kabuki teatra postaju samo punoletni muškarci, i obogaćujući plesni sadržaj sa dramskim, dolazimo do savremenog Kabuki teatra.

O Kabuki teatru smo već pisali – možete pogledati OVDE: https://www.thecolorsof.dance/blog/kabuki

Butoh

Savremeni Japan je obogatio svetsku plesnu scenu još jednim vidom plesa – BUTOH (izgovara se BUTO).

Potpuno suprotan tradicionalnom, butoh se pojavio u 50-tim godinama XX veka. Bio je reakcija na Drugi svetski rat, i na bombardovanje Japana nuklearnim oružjem.

Ekspresivne poze koje označavaju stanje duše, obnaženost tela, bela šminka celog tela, proširivanje granica mogućeg – sve to je donelo veliku popularnost Butoh plesu širom sveta.

Jedan od najvećih majstora butoh plesa je Katsura Kan.

Katsura Kan

Nihon buyo

Jedna od grana Kabuki plesa je Nihon buyo ples – ono što se danas smatra klasičnim Japanskim plesom (izgovara se njihon bujo).

Pojavio se prvi put u ranom Edo periodu  – XVII vek.

Pleše se na sceni, sa ili bez rekvizita.

U tradicionalnom plesu se koriste mnogi predmeti upotrebljavani u svakodnevnom životu: lepeza, suncobran, marama, mačevi, šeširi itd.

Glavna razlika između japanskog nihon buyo i zapadnih formi plesa, je u načinu kretanja plesača.

Dok se na zapadu plesači koriste skokove i snažne pokrete, u Japanu se plesači kreću tiho, sofisticirano i vrlo kontrolisano.

I mada neukom posmatraču može izgledati vrlo lak, taj način kretanja zahteva izuzetnu snagu i disciplinu plesača.

Lepeza se smatra simbolom sreće, i zbog toga se često koristi u tradicionalnom plesu za izražavanje pozitivnih osećanja.

Jedan od meni najdražih plesača je Taichi Saotome.

Čuven po svojim onnagata ulogama (muškarac koji igra ženske uloge). Njegova veština je prosto neverovatna.

Igra u pozorištu i na filmu, i muške i ženske uloge.

Saotome Taichi

Saotome Taichi, Sakura dance

Naša plesna škola, the Colors of Dance, je jedina u regionu koja u okviru svojih časova izučava i tradicionalni japanski ples. I većina članica je bila iznenađena koliko je taj ples težak, a na prvi pogled neiskusnom gledaocu to ne izgleda tako.

V. B.

Leave a Reply